GROM

 

Tko bi rekao da netko tko je rođen i stalno živi u gradu ima toliku želju da uzjaha konja. Ovaj konjanik, uskoro će biti doktor nauka i ne pati kao njegovi vršnjaci za BMW-ima i ostalim umotvorinama motorizacije. On je zaljubljenik u konje. Želio je jahati i to mu se ostvarilo.

Gordan dolazi u Krstatice svakog ljeta, ali tek ove godine ispunila mu se želja. Upoznao je Groma, moćnog i dobro uhranjenog ždrijepca, pa su kao dva dugogodišnja prijatelja podijelili zadovoljstvo jahanja.

Inače, Grom je pomalo nemiran i nepredvidljiv konj, ne može ga svatko jahati, ali nekoliko kockica šećera u Gordanovoj ruci iz temelja su promijenile njegovo ponašanje. Stečeno je obostrano  povjerenje, pa nije bilo razloga da se ne bi jahalo. 

Kada je jahač zasjeo u sedlo, konj je svoje zadovoljstvo izrazio laganim podizanjem na zadnje noge da bi samo časak iza toga jurnuo u galop.
Zanimljivo je da Gordanova obitelj, nikada nije imala konja, ali vjerojatno je ljubav prema konjima stekao preko svojih predaka. Braća njegove bake Anice su njegovi daljnji ujaci, bili su veliki zaljubljenici u konje. Kako se kaže, krv nije voda.  

Roše nikada nisu imale manje od dva konja, a ponekad i više. Pazili su na njih kao na članove obitelji.

Gordan i Grom ne viđaju se često. Od ljeta do ljeta, no svaki njihov susret Grom pozdravlja razdraganim rzanjem. Znači, nije zaboravio svog konjanika.

Tako je to kad netko pobudi u životinji nešto više od onoga što drugi nisu mogli ili nisu znali. U ovom slučaju, možda je sve odlučila ona kocka šećera, uz koju se rodila obostrana privrženost!                              

Eto dragi moji. Do idućeg štiva zdravi i veseli bili!                          

Vaš Mali Mate